Биомаса је широк појам који се даје за било који облик енергије створен од материјала биолошког порекла као што су дрвo, усеви, биљке или балега. Они су познати као „традиционални“ извори биомасе, а способност сагоревања таквог материјала на контролисан начин представља велику прекретницу у људској еволуцији. Током историје човечанства дрво, а у мањој мери и други традиционални извори биомасе, служили су као незаменљив извор горива. Његово присуство је обезбедило топлоту и здравију храну, што је омогућило људима да живе и у иначе негостољубивим деловима света. Ово ослањање на биогориво као доминантни извор енергије се завршило када је дрво замењено угљем крајем деветнаестог века.
Помоћу биомасе могуће је поред загревања , производити и електричну енергију када претварамо чврстог горива направљеног од биљних материјала (брикети, тврдопресован исушен канализациони отпад или балега…) у електричну енергију. Иако у основи, коришћење биомасе у ове сврхе, укључује сагоревање органских материјала за производњу електричне енергије а самим тим аеро загађење, данас је ово много чистији и енергетски ефикаснији процес. Претварањем пољопривредног, индустријског и кућног отпада у чврсто, течно и гасно гориво, биомаса производи енергију по много нижим економским и еколошким трошковима.
Биомаса из отпада
Биомаса из отпада поред чврсте биомасе која се добија сепарацијом отпада подразумева и производњу биогорива из отпада које би иначе било намењено за депонијско сагоревање или испуштање у атмосферу. У суштини, идеја о употреби депонијског гаса је настала из потребе да се реши проблем стварања гасова услед распадања отпада органског порекла на депонијама који су могле довести до самозапањивања депонија и аеро загађења. Поред ризика од пожара и експлозије, миграција гаса у подземној површини може довести до контакта депонијског гаса са подземним водама. Ово, заузврат, може довести до контаминације подземних вода органским једињењима присутним у скоро свим депонијским гасовима.
Решење је било да се смеће претвори у биогориво сакупљањем угљеника из отпадног материјала, претварајући га у синтетички гас, и, након даљег процеса чишћења, поново га претварајући у етанол или метанол. Процес се ослања само на отпад намењен за одлагање на депонију а материјал који се може компостирати или рециклирати се одваја и уклања, остављајући само смеће за обраду.
Депонијски гас (ЛФГ) је природни нуспроизвод распадања органског материјала на депонијама. Овај гас се састоји од отприлике 50 процената метана (примарне компоненте природног гаса), 50 процената угљен-диоксида (ЦО 2 ) и мале количине неметанских органских једињења. Метан је гас стаклене баште 28 до 36 пута ефикаснији од ЦО 2 у задржавању топлоте у атмосфери током периода од 100 година самим тим и штетнији.
