Месец: септембар 2022.

Фотонапонске ћелије су електрично повезане у серију и/или паралелна кола да би произвеле веће напоне, струје и нивое снаге. Фотонапонски модули се састоје од кола фотонапонских ћелија заштићеним полиетиленском фолијом и основни су елементи фотонапонских система.

Фотонапонски панели укључују један или више фотонапонских модула састављених као претходно ожичена јединица која се може инсталирати на терену. Фотонапонски низ је комплетна јединица за производњу енергије, која се састоји од било ког броја фотонапонских модула и панела.

Перформансе фотонапонских модула и низова су генерално оцењене према њиховој максималној излазној једносмерној снази (вати) под стандардним условима испитивања (СТЦ). Стандардни услови испитивања дефинисани су радном температуром модула (ћелије) од 25о Ц , и нивоом упадног сунчевог зрачења од 1000 W/м2 и под спектралном дистрибуцијом ваздушне масе 1,5. Пошто ови услови нису увек типични за то како ПВ модули и низови раде на терену, стварни учинак је обично 85 до 90 процената.

Данашњи фотонапонски модули су изузетно безбедни и поуздани производи, са минималним стопама кварова и предвиђеним веком трајања од 20 до 30 година. Већина великих произвођача нуди гаранцију од 20 или више година за одржавање високог процента почетне номиналне излазне снаге. Када бирате ПВ модуле, потражите листу производа (УЛ), квалификационо тестирање и информације о гаранцији у спецификацијама произвођача модула.

Једноставно речено, фотонапонски системи су као и сви други системи за производњу електричне енергије, само је опрема која се користи другачија од оне која се користи за конвенционалне електромеханичке системе за производњу енергије. Међутим, принципи рада и повезивања са другим електричним системима остају исти. Сам фотонапонски скуп-низ ћелија није довољан да би се ова енергија користила у нашим кућним уређајима или дистрибуирала кроз преносни систем потребне су бројне друге компоненте за правилно вођење, контролу, претварање, дистрибуцију и складиштење енергије коју производе фотонапонске ћелије.

У зависности од функционалних и оперативних захтева система неопходни су нам претварач једносмерне електричне струје у наизменичну – инвертер, батерија за складиштење енергије (акумулатор), контролер батерије, помоћни извори енергије и одређено електрично оптерећење (уређаји). Ако се електрична енергија даље предаје у мрежу неопходни су нам и мерна опрема и опрема за балансирање снаге укључујући ожичење, прекострујне уређаје, уређаје за заштиту од пренапона и искључивања. На слици је приказан основни дијаграм фотонапонског система и њихова повезаност.

Типична фотонапонска ћелија се састоји од танке плочице са два слоја од којих је један ултра танак слој силицијума допираног фосфором (Н-тип) на врху дебљег слоја силицијума допираног бором (П-тип). Електрично поље се ствара близу горње површине ћелије где су ова два материјала у контакту, названо П-Н спој. Када сунчева светлост удари у површину фотонапонске ћелије, ствара се електрично поље које које усмерава кретање електрона из једног ка другом слоју, што резултира протоком струје када је соларна ћелија повезана са електричним оптерећењем.

Без обзира на величину, једна типична силицијумска фотонапонска ћелија производи око 0,5 – 0,6 волти једносмерног напона у условима отвореног кола – без оптерећења. Јачина струје (снаге) фотонапонске ћелије зависи од њене ефикасности и величине (површине) и пропорционалан је интензитету сунчеве светлости која пада на површину ћелије. На пример, у условима највеће јачине сунчеве светлости, типична комерцијална фотонапонска ћелија са површином од 160 cm2 производиће око 2 W вршне снаге (максимална снага). Ако је због атмосферских услова интензитет сунчеве светлости 40 процената од максималног, тада ова ћелија производи око 0,8 W.

Фотонапонске ћелије су електрично повезане у серију и/или паралелна кола да би произвеле веће напоне, струје и нивое снаге. Фотонапонски модули се састоје од кола фотонапонских ћелија заштићеним полиетиленском фолијом и основни су елементи фотонапонских система.

Још у 19. веку  Edmond Becquerel је приметио да сунчева светлост која пада на одређене материјале ствара електричну струју која се може детектовати. Ова појава се назива фотоелектрични ефекат и то откриће је поставило темеље за изум соларних ћелија.

Количина сунчеве светлости која стигне на површину земље за сат и по довољна је за целокупну светску потрошњу енергије за читавих годину дана. 

Сунчево зрачење је светлост – позната и као електромагнетно зрачење – коју емитује Сунце. Свака локација на Земљи добија нешто сунчеве светлости током годину дана, количина сунчевог зрачења која допире до било које тачке на површини Земље варира. Соларне технологије хватају ово зрачење и претварају га у корисне облике енергије.Соларне технологије претварају сунчеву светлост у електричну енергију било преко фотонапонских (ПВ) панела или преко огледала која концентришу сунчево зрачење. Ова енергија се може користити за производњу електричне енергије или се складиштити у батеријама или термалним складиштима.

Прве конвенционалне фотонапонске ћелије су произведене касних 1950-их, а током 1960-их су се углавном користиле за снабдевање електричном енергијом сателита који круже око Земље. Током 1970-их, побољшања у производњи, перформансама и квалитету фотонапонских модула помогла су да се смање трошкови и отворила су низ могућности за напајање удаљених земаљских инсталација које су се до тада напајале путем агрегата и акумулатора. Ова унапређења су оомогућила пуњење батерија за навигациона помагала, сигналну и телекомуникациону опрему.

Током 1980-их, употреба фотонапонских ћелија је постао популаран извор енергије за пуњење батерија за електронске уређаје, укључујући калкулаторе, сатове, радио апарате, светиљке…

Након енергетске кризе 1970-их, истраживање могућности примене фотонапонских ћелија иде у у правцу развоја фотонапонских енергетских система за потребе стамбене потрошње и комерцијалне употребе. У том периоду се су порасле потребе за фотонапонским системима за напајање расхладних уређаја, пумпања воде, телекомуникационе опреме…

Данас, производња фотонапонских модула расте за приближно 25 процената годишње. Европској унији је све већи капацитет инсталираних фотонапонских система на зградама као и њихово повезивање на дистрибутивне мреже.

Соларне ћелије се користе у многим уређајима посебно у ситуацијама када електрична енергија из дистрибутивне мреже није доступна.

Соларне ћелије су данас незамењиве за производњу енергије која напаја за сателите који круже око Земље.

Иако уређаји за производњу електричне енергије помоћу фотонапонских-соларних ћелија постоје већ више од 50 година, уређаји за соларну електричну енергију и даље се сматрају врхунском технологијом. Потенцијал и могућности стварања чисте, јефтине и „неограничене“ струје био је сан многих научника и компанија. Као резултат тога, сваке године долази до бројних открића и побољшања ове технологије.

Производња електричне енергије помоћу сунчевог зрачења помоћу соларних панела тј фотонапонских панела подразумева да се сунчево зрачење које долази до соларног панела претвара у једносмерну електричну енергију. Када сунце сија на соларни панел, енергију из сунчеве светлости апсорбују фотонапонске ћелије у панелу. Ова енергија ствара електрична наелектрисања која се крећу као одговор на унутрашње електрично поље у ћелији, узрокујући њихово струјање.Количина енлектричне енергије коју може да произведе један соларни панел зависи од његове снаге, места где је постављен и броја сунчаних сати.